Nevenka Nena Ličina Majc je banjalučanka koja je napravila prvi padobranski skok u Bosni i Hercegovini 15. januara 1948. godine na sportskom aerodromu Zalužani.

-Prvi put-

Pod kupolom padobrana

15. januar 1948. Godina

     Tog januarskog četvrtka vreme je bilo oblačno, ali bez snega.

     Svi smo na okupu, čekamo pred Aeroklubom – da nas kamion preveze do aerodroma. Raspoloženje je po malo euforično.

     Na aerodromu nas je dočekala posada; uz naglašenu vojničku ozbiljnost i disciplinu. Prvo se pristupilo pripremi:

         -Pakovanje padobrana (padobranci su obavezni da prisustvuju i pomažu pakovanju padobrana i da u evidenciji o padobranu potvrde ispravnost padobrana)

         -Merenje težine pre skoka i posle skoka

         -Navlačenje padobrana

         -Razvrstavanje po težini

     Zatim je instruktor izvršiom smotru i ponovio tehniku skoka:

,,Punkers-PI 52- je transportni avion, u padobranstvu se koristi za izvođenje grupnih skokova.

     Padobranci stoje zbijeno jedan iza drugog. Na poziv instruktora, koji stoji pored vrata, brzo prilaze i odbacuju se što dalje od aviona (slično kao skok u vodu).

     U prvom naletu se izvodi sondažni skok da se proveri smer i zanos vetra, da u sledećem naletu svi paobranci imaju bezbedno prizemljenje. Sondažu izvodi Ličina, jer je već skakala“.

     Ovim je riječima instruktor završio pripremu i odveo nas do aviona.

     Avion je na liniji starta, spreman za let.

     Prodoran zvuk PI-52 pojačava uzbuđenje; u tom momentu instruktor meri puls i odobrava ulazak u avion.

     Letimo!!!

     Instruktor ide od jednog do drugog, svakog pogleda i redom kači konopac za otvaranje padobrana, jer otvaranje nije na slobodno dejstvo.

     U prvom naletu skačem. Osećam se čudno, nemam onu sigurnost kao u prvom skoku.

     Strepim, da li ću uspeti da se pravilno odvojim od aviona, da se ne zakačim? Skačem nad rodnim gradom, razmišljam o svemu.

     Koliko je lepši doživljaj skoka sa krila iz aviona  - PO-2-

     Visina je 1000 metara. Na znak instruktora srce ubrza ritam, osećam ga sve jače, brzo priđoh vratima, na komandu – skoči – bacih se!

     Skupljenog tela dočekah udar, padobran se otvori sam.

     U skoku je sve uzbudljivo, ali najjači je doživljaj slobodnog pada – sekunde odvajanje od aviona do otvarnja padobrana, kada se čuje snažno strujanje vazduha.

     Radosna sam!

     Osmatram teren i okrećem se prema vjetru.

     Prizemljih se na sredinu aerodroma. Stojim, čekam drugi nalet, ne skupljam padobran da me vide.

     Gledam u nebo......

     Iz PI- 52, na visini 1000 metara pojaviše se jedna, po jedna u nizu, jedva primetne ,,tačkice“.

     A zatim, prizor je bio veličanstven!!!

     Nad aerodromom Zalužani zabeleše se svilene kupole padobrana!!!

     Samo da se dobro prizemlje.

     Trčeći po aerodromu, sačekujem ih i upozoravam: ,,skupi noge i gledaj u horizont“.

     Prizemljili su uspešno! Skakanje se nastavlja.

     Posle ovih uspešno izvedenih skokova tišinu i ozbiljnost pre skoka, zamenilo je oduševljenje, radost, smeh i galama.

     Srećana sam beskrajno, jer je ovaj 15 januar 1948. godine  istorijski dan za Aeroklub Banja Luku i za grad Banja Luku, čija je omladina, među prvima u FNRJU, izvela skokove padobranom!

     Razmjenjivanje utisaka trajalo je danima.

Viktor Kupljenik me otjerao iz Aero kluba Banja Luka

     Moj odlazak iz Banja Luke odvojio me od sporta.

     U Beogrdu sam se uključivala u nove obaveze- posao, brak, nova sredina, namera da studiram; za uključivanje u vazduhoplovstvo čekala sam priliku.

     Prva prilika je bio aeromiting na Zemunskom aerodromu.

     Po navici na aerodrom sam došla, mnogo ranije, u društvu supruga Tomislava, brata Dragoslava i bratove supruge Lele.

     Dok su avione pripremali i rulali pored nas, neko od poznatih, me primetio i pozvao da učestvujem.

     Bez riječi, kao hipnotisana, potrčala sam u avion i odletila.

     Po završenom programu vratila sam se, ali supruga nije bilo , samo mi je brat rekao:

,,Sestrice, tvoj brak je završen“.

     U povratku sam razmišljala  šta sam loše uradila?

     Supruga sam zatekla u stanu, bio je rezervisan i odmah je uslovio:

,,Ili brak, ili vazduhoplovstvo“?

     Posle nekoliko godina shvatio je koliko mi je teško i da je vazduhoplovstvo i dalje prisutno u meni.

     Predložio je da tokom leta koristim plaćene i neplaćene odmore i da u Aeroklubu Banja Luka, na aerodromu Zalužani, nastavim da skačem i letim.

     Radosti nije bilo kraja!

     Sutradan sam već bila u Banja Luci.

     Na aerodromu Zalužani, pored starih članova bili su i neki novi koje nisam poznavala.

     Primili su me srdačno, priuštili mi jedan panoramski let nad Banja Lukom i ponudili da izvedem skok.

     Saopštila sam moje namere, predala fotografiju i članarinu za člansku kartu i da odrede termin. Ostalo je da se čujemo i da u Beogradu obavim ljekarski pregled.

     Kroz nekoliko dana, na moj telefonski poziv javio se jedan od novih članova, padobranac (Viktor Kupljenik) i kratko mi saopštio:

,, Nismo saglasni da budete član Aerokluba Banja Luka“

     U šoku sam zanemela, pribrala se i rekla:

,,Znači tako, a danas je moja namera bila da vam saopštim da kuću u Banja Luci, koja je na sprat, ponudim Aeroklubu Banja Luka na korišćenje.“

     Više nisam rekla ni reči.

     Moje dostojanstvo bilo je jače, od tako teške uvrede, nije mi dozvoljavalo da se ponizim, upustim u raspravu (preko telefona, bez gledanja u oči) i pitam zašto? Kome je to smetalo?

     Bio je to poraz koji me odvalačio u različita razmišljanja.

Kakva ironija?

     U Aeroklubu sam od osnivanja, a to je najvažniji period mog odrastanja. Sve slobodno vreme i ogroman trud ulagala sam da opstane ( i on i ja). Bila sam na vetrometini i ništa me nije moglo odvojiti pa neće ni ova odluka nekih ,,dođoša“. Ja sam mu zahvalna, bavila sam se onim što najviše želim.

     Aeroklub Banja Luka je deo moje mladosti i ostaje u mom srcu za sva vremena.

Nevenka Nena Ličina Majc